Novi Sad je grad taman po meri čoveka. Ni prevelik ni premalen, ni prebrz ni prespor, ni preambiciozan ni lenj, ni previše intiman ni bolesno otuđen. Ne obećava što se ne može, ali i ne ostavlja rane razočarenja. Dakle, taman.

Novi Sad ima sve što je gradu preko potrebno. Ima ljubav svojih 300.000 Novosađana svih nacija i vera koje su ovom stranom hodile i brodile pa se tu zadržale. Grad ima bogatu prošlost, a kakav mu je mentalitet, nastaviće se tako i u budućnosti.

Onda, ima Dunav. Uz Novosađane to je njegovo najveće bogatstvo. Uz Dunav je nasledio Petrovaradinsku tvrđavu - dragulj među zdanjima iste vrste, zatim Štrand - najlepšu rečnu plažu u Evropi i mnogobrojna izletišta do kojih se začas može dopešačiti, dovozati ili doploviti. Kako je osvajao priobalje, grad je u blizini Dunava smestio najveći deo Univerziteta.

Grad je odnegovao i najstarije nacionalne institucije: Maticu srpsku i Srpsko narodno pozorište. Oni su Novom Sadu uzvratili mnogostruko - daju pečat svemu što se na kulturnoj sceni zbiva. Pisci, slikari, muzičari, igrači, arhitekte i svi ostali, bili profesionalci u poslu ili zaljubljenici, ni u snu ne zaboravljaju gde su temelji onome što rade i kakvi su.

Novi Sad je grad srednjeevropski u najvećem broju svojih osobina. Takva mu je i privreda, poljoprivreda, usluge raznih vrsta, sport, kultura - sve je to bazirano na prepoznatljivom srednjeervopskom kulturološkom i mentalitetnom obrascu.